Za uspesan lov sarana recept je takoreci svima poznat. Odradimo sve po PS-u i uspeh nece izostati. Jel?
Koliko puta vam se desilo da i pored toga sto vam se cini da ste sve uradili kao sto treba, na kraju ostanete bez ulova? Da pretpostavimo da ste lokaciju to jest mesto ribolova, kao najvazniji faktor za uspeh, pravilno odabrali i prihranjivali nekoliko dana pre ribolova na vas uobicajeni nacin. Potrosili ste ceo vikend cekajuci i jos plus koj dan (bez dozvole vase lepse polovine) ali ipak su vasi signlizatori ostali nemi. Prvi zakljucak dok ljutito pakujete opremu spremajuci se za susret sa razjarenom suprugom je da ribe nisu posetile vase mesto. Ili mozda ipak jesu? Cinjenica je da sarani mnogo cesce posecuju mesto na kojem lovimo nego sto mi to mislimo. Prvo pitanje koje se namece posle ovakvog izlaganja je "zasto ih onda ne lovimo tako cesto?". Razlog je jednostavan samo ga se treba setiti. Lose odabrana taktika prihranjivanja i neodgovarajuca prezentacija. Kada kazem prezentacija ne mislim na sam nacin na koji se mamac nudi (lezeci ili plivajuci) nego nego na celokupno serviranje saranskog svedskog stola. No predzimo na stvar!
Alati za pi, pi...
Za pravilno postavljane saranske trpeze pored starog dobrog camca (nije uvek i svuda dozvoljen) koriste se i raznorazne alatke. Pracke, kobre i rakete su dobro poznate saranolovcima ali ne bas svima i posledice njihovog nepravilnog koriscenja. Pracka je odlicna za sve vrste hrane ali na kratkim rastojanjima. Za "tamo daleko" odlicno ce vam posluziti raketa koja nosi sta god pozelite od hrane. Raznorazne palice za bacanje boila su takodze odlican alat za veca rastojanja koji zahteva veliku preciznost onoga ko je koristi. Ako ne znate baratati pravilno ovim stvarcicama mozete pokvariti svoj ribolov, razbacujuci prihranu svuda, samo ne tamo gde treba. Vestina baratanja ovim alatkama stice se jedino vezbanjem.
Visednevni ribolov
Kada god imam vremena uvek nastojim prihranjivati nekoliko dana pre ribolova. Taktika postepenog "upoznavanja" ribe sa mojim macem pokazala mi se kao najbolja. Odradzujem je tako sto pri prvom hranjenu veoma siroko razbacujem mesavinu od raznih semenki, peleta i seckanih boila, na terenu na kojem planiram loviti. Vec u drugom hranjenu drasticno suzavam teren koji pokrivam hranom, pelete izbacujem a povecavam kolicinu boili. U trecem prihranjivanju znatno smanjujem udeo semenki a povecavam kolicinu boila. Dan pre ribolova prihranjujem iskljucivo boilama i to precizno samo na mesto na koje planiram loviti. Zasto bas ovakva taktika?
U pocetku nastojim zainteresovati i duze zadrzati na hranjenom platou sto vise riba iz blize i sire okoline odabranog mesta. Pelete se otapaju u vodi i sire mirisne atraktore na sve strane privlaceci sarane. Sitne semenke, kukuruz i seckane boile duze zadrzavaju ribu na zeljeno mesto koja nedvosmisleno pokazuje ostalima gde se nalazi "svedski sto". Kada dosta sarana i obliznjeg i podaljeg komsiluka sazna gde je lokacija novog "free meel" restorana, putokazi (pelete) vise nisu toliko potrebni pa i trosak za nabavku istih postaje izlisan. Navikavanje na "novi" meni iziskuje cesto ponavljane glavnog jela, pa zato se kolicIna boila uz dana u dan konstantno povecava, da bi se na kraju sve svelo samo na specijalitet kuce. To je otprilike ono sto zelim postici ovakvim pristupom tokom visednevnog ribolova. Nakon cetvorodnevnog pripremnog prihranjivanja, sa ribolovom startujem tako sto stapove zabacujem sa nekoliko boila na PVA koncu i samo desetak slobodnih mamaca (boila) precizno rasporedzenih na hranjenom mestu. Ako se saran pocne javjati, nastavljam tako sto posle svake ulovljene ribe ubacujem 30-tak boili. A ukoliko ne dobijem udarac u narednih par sati ribolova, posle prvog zabacivanja, na mesto ribolova ubacujem 50-tak boili uz ponovo zabacivanje, ovog puta bez upotrebe dodatnih boila na PVA.
U oba dva slucaja, kada god mi to uslovi pecanja dozvoljavaju, tokom prvog dana ribolova, boile koje ubacujem na mesto lova (bilo na PVA bilo kao slobodni mamci), uvek prepolovim. Pepolovljene boile pokrivaju duplo veci deo hranjenog mesta i mnoogo lakse oslobadzaju hemiju koju sadrze u sebi. Cela boila na dlaci deluje kao kontrast na saranskom stolu i pretstavlja lep zalogaj do koga treba doci. Mljac!
Ako i posle drugog dana pecanja ostanem bez udarca obicno odlazim kuci ne forsirajuci ostanak po svaku cenu. Nikako nemojte biti pristalica jedne sasvim pogresne a siroko prihvacene i primenjivane teorije koja glasi ovako: "sto riba manje radi - to vise hrane bacam!".
Ponovicu! Kad god sam dobro odabrao mesto i uspeo ga sacuvati od raznoraznih radoznalica, gorenavedena taktika mi je donosila lep ulov. Na svim vodama sa "normalnom" populacijom sarana i u normalnim uslovima pecanja, ovakav pristup bi trebao uroditi plodom.
Vikend pecanje
Taktika vikend pecanja se u mnogome razlikuje od prethodne. Mnogi ne prave razliku izmedzu kratkotrajnog (vikend) pecanja i visednevnog ribolova sa prethodnom pripremom i tako cine katastrofalnu gresku. Poceti vikend pecanje na odabranom mestu, bombardovanjem hranom iz svih mogucih orudza, je greska koju ne smete sebi dozvoliti. Evo opet moj primer. Ako si mogu dozvoliti da dodzem na vodu par sati ranije, uvek sednem na obali i u miru posmatram povrsinu jezera trazeci znake saranske aktivnosti. Obicno par izbacaja na istom mestu je dovoljan znak da se tamo vrzmaju sarani, a ako je tako onda glupo bi bilo oterati ih sa tog mesta, bucnim i obilatim hranjenjem. Startujem uvek sa par saka semenki i peleta, plus nekoliko boila na pva koncu (seckanih naravno) i cekam par sati na udarac. Zbog preko potrebne tisine, hranu obicno ubacujem prackom a ako je mesto van dometa ovog orudza upotrebljavam raketu i to najmanju koju imam. Taktika za nastavak u mnogome zavisi od daljeg razvoja situacije. Ako dobijam udarce upotrebljavam vec pomenutu varijantu ubacivanja 30-tak boila posle svakog sarana sa tim sto kada je riba hiper aktivna, postepeno povecavam kolicinu boila koju ubacujem posle svake ribe.
Na primer 30 posle prvog sarana, 40 posle drugog, 50 posle treceg i tako dalje, trudeci se da zadrzim ribe sto duze na hraniliste. Ukoliko su signalizatori nemi i posle duzeg cekanja, nastavljam ribolov samo sa boilama na PVA koncu. Ako i posle prve noci ostanem bez omiljene pesme, drugog dana ubacujem malo vise prihrane na nesto sirem podrucju i cekam. U danima bez udarca, kada primetim veliku aktivnost sarana na drugom mestu - ne cekam ni sekund. Selim se odmah tamo.
Jednodnevni ribolov...
nije bas popularan kod saranolovaca i obicno ne donosi neke znacajnije rezultate ukoliko ne lovimo na nekoj "komercijalcici" prepunoj gladnih usta. Medzutim danas cak i mi imamo sve manje vremena za duge boravke, pa saranolovci bez logistike (kamp opreme) su cesta pojava na vodi. Za ovakav nacin ribolova cak i vise nego kod prethodnog, observacija je od izuzetnog znacaja. Ne primetimo li znake saranske aktivnosti i tacno odredimo mesto na kojem cemo loviti, mozemo se u 99% slucajeva opostiti od ulova. Izuzeci uvek postoje naravno! Posto znamo da su ribe tu, potrebna je veoma mala kolicinu hrane. Ubacujemo tek toliko da ih zainteresujemo za mamac i da se pocnu hraniti. Ubacivanje hrane mora biti super precizno. Pracka je obicno u ovakvim situacijama No.1 za sve vrste hrane a raketu koristite samo ako nemate izbora, mada je ja licno ne koristim. Ma koliko mala bila ona pravu galamu a i jedan pogresan zabacaj moze nam upopastiti dolazak na vodi. Ako ne mogu dobaciti prackom do zeljenog mesta, odustajem od varijante sa semenkama i koristim samo seckane boile na PVA koncu. Nista vise. Uspem li uoviti kojeg sarana - odlicno. Slikam ga, pustam i odlazim kuci prezadovoljan. Retko cekam na drugi udarac, koji obicno i ne dobijem, sem ako ne pecam na komercijalnoj vodi, sto se veoma retko desava.
A koliko brate...?
Ako ste pazljivo citali tekst primetili ste da nigde nisam spomenuo tacnu koliinu hrane na primer kilo, dve ili slicno. Odredzivanje tacne kolicine prihrane je veoma nezahvalan posao i zavisi od mnogo razlicitih uslova na vodi. Slozicete se da nije isto prezentovati vas mamac uz 50-tak boila ubacenih u nekoj bari gde ribolovci sarane znaju po imenu i u nekom velikom jezeru prepunom sarana. Za prvo je 50 boila mnogo a za drugo bogami malo. Na vodama koje nose epitet saranskih eldorada ponekad za pocetak nije dovoljno ni nekoliko kilograma prihrane. Period godine u kojem lovimo ima isto tako veliki uticaj na kolicinu. Prolece i jesen su periodi kada je aktivnost sarana najveca a vruce leto umajuje delimicno saranove potrebe za hranom. U zavisnosti od ovih i drugih uslova, prilagodzavamo kolicinu prihrane potrebama. Zimski period necu spomijati jer u tom periodu obicno i ja ne pecam i moja zimska iskustva su dosta oskudna.
Medzutim ponekad smo svedoci da saran ne postuje pravila. Ne ulovimo nista kada se nadamo da cemo ih "razbiti" a manjkaju nam sakovi kada odemo na kratkotrajni, takozvani "ribolov" sa lepsom polovinom kako bi se malo izvadili za visednevnu avanturu koju jos od zimus planiramo sa kolegom. Poznajem ljude koje solidno love iako po mo misljenu bacaju mnogo hrane, a bogami sam svojim ocima video kako na Sarulestiju momci i posle 5 dana nemaju udarce, zato sto su ubacili "samo" nekoliko kilograma boila.
Prilagodite kolicinu prihrane uslovima na vasoj omiljenoj vodi,koju naravno dobro poznajete a kada vas usijana (sarandziska) glava odvede na nepoznatu vodu, prikupite sve moguce informacije o njoj, spremitu dobru taktiku prema vasem iskustvu i nastupite pametno i samouvereno. Verba u sebe i to sto radite je ipak najvazniji deo taktike - bez izuzetaka!
I Love Carp Dobrodosli
