Borsko jezero
"Otvoreni" poziv za pecanje na Borskom jezeru, dobio sam jos u maju ove godine. Mom dobrom prijatelju iz Bora, nisam cvrsto obecao dolazak jer u planu za pretstojecu sezonu imao sam najmanje desetak jezera koja sam trebao posetiti. Iskreno receno "ekoloski" epitet toga kraja i cinjenica da jezero nije bas "izvikano" u sarandzijskim krugovima kao i zabrana za nocno pecanje, uticali su na njegov plasman na prioritetnoj listi, to jest smestili su ga u kategoriji "nekad-kad budem imao viska vremena".
"Moje" jezero, na kome sam ovog leta sasvim solidno prolazio i par akumulacija po Makedoniji, nisu mi dozvolili da mnogo izlazim"
"preko" u potrazi za saranom i avanturom. Ipak, kada je i moj "Sarulesti" prijatelj Misko, spomenuo Borsko u jednom razgovoru kao mogucu destinaciju za sledecu avanturu u septembru, poceo sam ozbiljnije razmisljati o tome. Pogotovo posle informacije da je resio problem nocnog pecanja.
Pretpostavljate da mi nije mnogo trebalo da ubedim svog partnera da mozda vredi otici tamo na pecanje. Krenuli smo u jedan sat posle ponoci kao uvek, do vrha punim autom. Misko treba da krene iz Beograda a mesto "sudara" - skretanje sa autoputa za Paracin. Granicu prelazimo normalno, bez ikakvih problema., cak i bez rutinskih provera carine jer i njima vise nisu cudni ludaci koji prepunim autom idu u drugu drzavu da bi upecali sarana i vratili ga nazad. "Sretno momci!".
Deo puta od granice do Paracina sam prespavao. Savladao me umor i pored zelje da ostanem budan i pravim drustvo soferu. Probudila me sirena Miskovog auta. Neverovatno!. Da ne znam gde smo i ko smo pomislio bi da smo u sajcarskoj na nekom biznis sastanku sa nekim "donom". Proputovali smo svako po vise od 400 km a ipak smo stigli u dogovoreno vreme skoro u minut. Ko kaze da mi balkanci nismo tacni? Po nasim licima se moglo videti da je koncentracija adrenalina u krvi dosta povisena i da svi jedva cekamo da stignemo na mesto. Odlucujemo da odma produzimo bez pauze za kafu. Moj partner vec uveliko prica kako cemo i sta cemo kad stignemo a mene na zalost ni adrenalin nije uspeo da odrzi u budnom stanju.
Sledeci prizor koji sam ugledao poluotvorenim ocima, totalno me zbunio. Ispred nas je bila rampa a sa strane kucica i zatvorena prodavnica. Kao ulaz u neki auto kamp. Nisam imao pojma gde se nalazimo. Ocekivao sam potpuno drugaciji "vidik" kad stignemo na jezero. Stotinjak metara dalje pravi prizor. Voila!

Bio sam iznenadjen! Ni u snu nisam ocekivao da u kraju sa tako ruznim "etiketama" po pitanju zagadzenosti vazduha i prirode, postoji tako lepo i cisto jezero sa takvom okolinom. Divno! Samo jos riba fali i ...

Problema sa odabirom lokacije za pecanje i kampovanje nismo imali jer se Misko potrudio da par dana pre naseg dolaska odabere i prihrani dva mesta. Nismo se posteno ni raspokovali a "domacini" koji su se zatekli tu na vec zovu na kafu i rakijicu. Iako smo nosili nas camac ljubazni mestani su nam pozajmili svoj veliki metalni da sondiramo teren i upoznamo konfuguraciju dna na lokacijama za pecanje.
U dva popodne je sve vec bilo spremno i teske olovne rakete su poletele prema svom odredistu. Cekanje je pocelo! Nismo uspeli da popijemo ni nasu prvu zajednicku kafu kada se jedan od miskovih foxova oglasio. Neverovatno! Pa nije proslo ni pola sata od kada smo zabacili?!. Po savijanju stapa zakljucili smo da je u pitnju lepa riba pa sam ja na brzinu navukao cizme i uso sa meredovom u vodu. Jos par odlucnih napumpavanja i prelepi golac je bio u velikom meredovu. Odjednom aplauz u pozadini. Dok sam stajao sa meredovom u vodu cekajuci da Misko privuce ribu na obali, skupili su se svi svi koji su se tu nasli. Zbunjeno su gledali kako stvaljamo ribu na vlazan dusek i nikako im nije bilo jasno kako smo znali da cemo upecati ribu pa smo ponelki vagu, sak za merenje i cak tri fotoaparata. A kada je posle slikanja Misko odma vratio prelepog sarana nazad, "upitnici" iznad glave posmatraca su vec postali vidljivi. Bili su u totalnoj konfuziji!


Potrudili smo se da prisutnima uz razgovor objasnimo o cemu se radi ali miskovim foxovima ocigledno nije bilo briga za to. Sviraju li sviraju. Usledio je prelepi vitki divljak od oko 8 kila. Dok smo pomagali oko ribe udari jos jedan Saran. Nas domacin je pojurio prema rod podu i podigao stap uz blagu kontru. Usledila je takva rekontra sa druge strane da smo se svi zacudili. Tako snazan otpor, odma posle kacenja, na daljini vecoj od 90 metara se retko vidza. Nazalost riba se otkacila posle nekoliko sekundi. Moram priznati da i pored toga sto smo ocekivali ulov, ovakav razvoj dogadjaja je i nas iznenadio. Za par sati 3 udaraca.
Kod mene i mog partnera Olivera jos nista! Mesta su udaljena jedva nekih 50 tak metara ali ocigledno da riba nije bila kod nas, Nasuprot tome, aktivnost ribe na Miskovom mestu bila je vidljiva i golim okom. Sarani su iskakali ko ludi.


Do kraja dana broj udaraca se povecao na cetiri a “divljaci” iz borskog jezera su jos jednom pokazali da u svojim redovima imaju prave borce i da zasluzeno nose svoje ime. Saran od nekih 5-6 kila borio se 10-tak minuta ko da ima 15. Ja i moj partner se ubrzano pripremamo za noc koja sledi. Nadamo se da ce i kod nas riba da “legne” na hranu i pocastiti nas kojim udarcem. Noc je bila hladna i dosta vlazna. Legli smo rano. Zatvorivsi sator, ususkali smo se u vrece i brzo zaspali. Oko 2 posle ponoci kao u snu cujem pistanje signalizatora. Po zvuku znam da nije kod nas ali polako ustajem da pomognem. Oli umoran od voznje ne cuje nista.


Opet isti takav divljak. Ko da je onaj isti. Nocu kada ga u vodi osvetlite baterijom za celo, onako odozgo, cini vam se da ima preko deset kila. Pomazem coveku oko ribe i prihrane mesta i zavlacim se opet u toplu vrecu. Tada nam se desilo nesto sto do sada u mojoj sarandiskoj karijeri nisam doziveo. Oko 3 sata udario je saran i poceo da vuce ko lud. Signalizator po Miskovim recima pistao je skoro dva minuta dok je on izasao iz njegovog satora i dosao da nam pomogne. Nazalost nas nije bilo pored rod podova. Verovali ili ne iako smo spavali na samo 5 metara od stapova, nismo culi pistanje signalizatora. I drugi put smo zatvarali sator i pokrivali se preko glave ali bi uvek culi kada riba udari. Ja sam tek kada je Covek pritrcao do nasih stapova cuo neki zvuk i ustao. Na zalost saran se bio vec otkacio. Budim Olija i pricam mu sta jebilo. Nije hteo da veruje. Mislio je da ga zezam.
Ostatak noci je prosao mirno. Ujutu ustajemo i okupljamo se ispod tende da popijemo kafu spremni da muski primimo sve zajebancije koje slede posle onog sinoc. “Kako smo se nadali–dobro smo se udali”. Nisu nas mnogo zezali!

I toga dana je riba produzila da radi na miskovom mestu a coveku skoro da je postalo neprijatno. Ocigledno je bilo da riba dolazi sa nase desne strane i zaustavlja se na prvo hraniliste kod njega. Nismo hteli da se premestamo desno od mesta na koje je radila riba, da ne bi saranima presekli put do mesta na kojem su se hranili, ali Misko je bio uporan i na kraju smo ipak resili da se selimo. Nije nam palo mnogo tesko jer smo nesto slicno doziveli prosle godine opet nas trojica na Sarulestiju. Selili smo naseg sadasnjeg domacina bar jedno 5 puta dok je nasao pravo mesto za pecanje tako da nam je ovo sad bilo cista sala.
Nahranili smo desno od hranilista koje su ribe posecivali onako na “suvo” sto bi se reklo, dalje od tog mesta i jos prve noci imali par udaraca. Nismo bili u pravu jedino sto se presecanje ribe tice. Saran je radio skoro podjednako kod svih. I tako su prosla prva dva dana. Riba je radila svoj posao mi nas. Sarani su dolazili na nasu trpezu a mi smo ih lovili. Osim onog orvog golaca sve ostale ribe bile su onako “standard”, to jest ni jedna iznad 10 kila.
Medzu lokalnim ribolovcima brzo se prosirila vest da su na jezeru dosli neki sa nekom modernom opremom i da odlicno love. Mestani koji su nam dali camac i ljubazno nas precekali svo vreme su sedeli kod svog kampa i samo povremeno dolazili na razgovor uz kaficu. Po njihovim licima se videlo da oce da na brzinu saznaju sve. Kako s epeca, kako se prave one “magicne” kuglice koje saran tako obozava, kako ovo kako ono ali i da im nije prijatno da se raspituju i traze. Mi nismo hteli da budemo onako napadni da ne bude da mnogo znamo pa je njima trebalo citava dva dana da prikupe hrabrost i pitaju. Toga dana najstariji medzu njima doneo je dva ojadzena stapa sa ruiniranim masinicama. Namotali smo nov najlon, namontirali sve po PS-u, dali smo im oko kilogram boila i uputili ih na hraniliste koje smo ja i moj ortak napustili. Camcem su razvukli svoje montaze do obolezenog mesta i poceli cekati. Ubrzo su primer najstarijeg poceli slediti i mladzi clanovi njihovog drustva. Svima smo ljubazno namontirali “strasne” sisteme, dali im po koju saku boila i pozeleli im srecu.

Negde oko podne culi smo kako neko vice sa strane gde su bili smesteni nasi “ucenici”. Jedan od mestanina drzao je savijen stap u ruci i vikao za pomoc. Uzeli smo meredov i dusek za ribu i potrcali prema mestu dogadzaja. Covek je vikao i molio da uzmemo stap i izvadimo ribu. Nasao se tu pored stapova i video kako se jedan od njih savija i udario kontru onako mahinalno. Oli i Misko su se menjali u zamaranju ribe a mi smo cekali da vidimo borca koji citavih 15 minuta pruza strasan otpor. Odjednom ispred meredova pojavi se silueta ogromnog golaca. Svima u publici je zastao dah. Ogromna riba. Vesulju mestana nije bilo kraja. Veliki saran umoran od dugotrajne borbe lezi na velikom mekanom duseku i siroko otvarajuci usta u pokusaju da dodze do vazduha. Po oziljcima na glavi vidi se da ima podosta godina a u meso donje usne jos visi zarastao predvez koji je nekad pokidao. Udica je istrula a predvez ostao. Polako mu vadimo komad konca i saniramo mesto alkoholom spremajuci ga za slikanje i reanimaciju kad..!? “Ja nebi da ribu vratim nazad!” oglasio se vlasnik stapa. Covek nije ni dodirnuo stap ali on je na zalost njegov pa je i riba po nekoj logici njegova. Gledamo svi jedan u drugoga i nista nam nije jasno. Po izrazu lica vidi se da svi u momentu krojimo plan kako da spasemo ribu. Ideja da mu damo 4 mala sarana koja smo toga dana ulovili i cuvali u sakovima za slikanje iak je bila nasa nije nam se bas svidela ali je ocigledno njemu prijala. Ubrzali smo slikanje i pozurili sa reanimacijom ribe da se slucajno ovek ne predomisli jer mu se po faci videlo da i pored svega on ne bi da vrati ribu. Nasa ubedzivanja da je to ispravan korak i sve nase price ocigledno ga nisu bas mnogo zaintrigirale. Ribolovacki ego je ocigledno radio svoj posao.


Bilo nam je zao za ona 4 sarana ali ipak smo svi bili sigurni da smo uradili pravi potez. Spasili smo veliku ribu.
A na zapadu nista novo. Sarani u standardnoj dimenziji od 4 do 8 kila su jeli nase boile bez i trunke stida. Mi smo jeli odlicni miskov paprikas, olijev pasulj i moje “muckalice”, pili razno razne “destilate” koje su ostavjali ljudi u prolazu i na srecu sve to preziveli.
Saran je i dalje svakog dana uporno dolazio u nas restoran ali smo mi nazalost morali da mu prekinemo pansionski smestaj. Posao zove i trebalo je ici kuci. Cuvare nismo videli uopste. A do dana danasnjeg nam Misko nije objasnio kako je resio problem nocnog pecanja.

Sledeceg juta smo poceli polako da skupljamo opremu a iza nas tuce ljudi ceka da odemo da bi zauzeli nasa mesta. Pitanja prste na sve strane. Svi traze recepte za boile i po koju montazu. Svi bi da odjednom sve imaju i uspesno love. Kada smo im rekli koliko kosta kilo magicnih kuglica, nisu vise nekako bas bili zainteresovani za nacin njihove izrade. Pozdravili smo se sa mestanima i obecali da cemo opet doci sledece sezone. Bilo nam je zao sto nemozemo duze ostati i moramo ici. Krenuli smo nazad negde oko podne a ja sam opet veliki deo puta prespavao. “Dobro vece momci, vase putne isprave molim!”



Sergej Bangievski