TEKST JE PREUZET IZ RIBOLOVACKOG MAGAZINA   GRDOSIJE IZ POTOPLJENOG VOCNJAKA     Svi su hvatali, ali su svi u panjevima i gubili šarane i amure. Bilo je teško, ali i nezaboravno       Pise: Bojan Jankovic
U proleće 2003. resili smo mojih pet drugova i ja (Mića Živković, Zvezdan Paunović, Slobodan Gajić, Goran Stojanović i Tihomir Janković) da obiđemo tu čuvenu vodu nasred Rumunije, jezero pokraj sela Sarulešti. Nismo znali kako da stignemo, sve dok od nekih prijatelja nismo saznali da se tamo ide obavezno preko neke agencije, a nikako „na slepo". Tako smo saznali da iz Austrije odlazak organizuje radnja ribolovačke opreme čiji je vlas­nik čuveni Kurt Grabmaver iz Beča (pobednik na svetskom prvenstvu u lovu šarana 2002. godine, upravo na toj vodi). Tako je i bilo, nazvali smo ga i u roku od nepuna dva sata sve je bilo sređeno. Ostalo je samo da odemo do njega i malo se informišemo o lovu tih grdosija. On nam je ljubazno mnogo toga objasnio tako da smo mislili da će to biti lakše pecanje, kao što smo navikli na „barama" u Austriji. Nas šest spremili smo mnogo opreme, čak previše, kao da idemo na turneju od mesec, a ne 7 dana. Ali, od viška glava ne boli. Imali smo svi otprilike po 50 do 60 vezanih udica, po 70 do 80 olova razne težine (od 80 do 230 grama - ove teže smo koristili prilikom razvlačenja jer bi nam, inače, veoma jak vetar oduvao montaže na drugu stranu), imali smo dva do tri km šok strune jačine i do 0,70 mm (ispostavilo se da je i taj 0,70 ne­moćan protiv školjke) i još mnogo toga. Sve je bilo u redu, samo smo se zeznuli u broju različitih vrsta boila (imali smo preko 15 vrsta). Svako od nas je imao svoje favorite na koje uspešno lovi u
	Austriji, ali se tamo ispostavilo da treba nahraniti jednom ili sa maksimalno dve vrste, time praviti mali tepih i tu zadržati ribu. U četvrtak, 25. septembra 2003., oko 23 časa, ekipa je pošla iz Graca. Pre toga smo svratili u klub i poneli našu zastavu koja se vijorila svih 7 dana na našoj kućici. I onda preko Mađarske i Đerdapa i silnih pregleda na granici prema Ru-muniji. Uz nekoliko zaustavljanja, puto­vali smo ukupno oko 26 časova. Stižemo na jezero oko 3 sata noću i onda pre­gledamo malo teren oko hotela, sve dok nas nije zvao Marius (to je čovek koji brine o svima koji stižu tamo). Onda je krenula lutrija za mesto. Možete zamisli­ti kako to izgleda kada se otprilike 50 ljudi iz svih država Evrope guraju da dobiju bolje mesto. Nama je Kurt Grabmaver obećao mesto gde je potopljeni voćnjak, na ko­me bi mogli svih šest da se "postavimo jedan do drugoga. Upitao sam ga da li je „naše" mesto slobodno. Odgovo­rio je da jeste i mi odosmo zadovolj­ni. Malo kasnije dolazi Rumun i odvodi nas na pomenuto mesto
Ono je udaljeno oko kilometar od brane „Garbunesti". Kad smo stigli, usledio je prvi šok: naime tu su pecala dva Holanđana koji, ni posle sat vremena ubedivanja, nisu hteli da se sklone. Tamo se inače peca od subote do subote, a oni su došli u ponedeljaki ostali bi do nedelje. Dogovorismo se da odemo na drugo mesto u blizini do sutra, pa kad se spakuju da se vratimo. Tim drugim mestom pola ekipe je bilo veoma ne­zadovoljno, zato stoje ispred nas bilo je­zero široko sigurno 500 metara, a mi smo poneli samo jedan sonar. Možete zamisliti koliko dugo bi nam treba­lo da jednim sonarom pretražimo mesto za ukupno 24 štapa, koliko nam je bilo dozvol­jeno. I to još bez čamca, zato što je na jezeru bilo mnogo ribolovaca i čuvari nisu mogli da nam dovezu ča­mac odmah. Sti­gao je tek posle podne. Pola ekipe se nije ni raspakovalo, zato što smo ionako planirali selidbu na mesto koje nam je bilo obećano, tako da smo zabacivali samo po dva štapa bez pre­traživanja mesta. U međuvremenu Zvezdan i ja smo više bili sa Holanđanima, sprijateljili se i upoznali mesto na kojem ćemo pecati. Čak su nas uzeli u čamac i vodili na mesto na kojem su pecali. Zaprepastili srno se kad smo videli da se mesta nalaze na najmanje 150 i najviše 250 metara od obale, što znači da svaki štap moramo razvlačiti. Šta mislite koji je to posao kada duva jak vetar, a od nas samo jedan čovek zna da vesla. U toku noći, oko 20,00 sati, kod Miće zasvira mašinica. Posle kraće borbe u meredovu je bio šaran od oko 10 kila. Tek Što je ponovo razvukao montažu sa hranom, pomoću malog čamca na da­ljinski upravljač, na drugom štapu udarila je riba koja je, kao i prva, završila u meredovu. Bio je to amur težine oko 8 kg. Mali čamac kojim je Mića razvukao montaže je bio dužine oko metar, pokretan sa dve baterije.
Bio je to ručni rad, nazvan „Ganja 2" (Ganja i je naš kolega Slobodan koji je veslao sve vreme i nije se udavio (Ganja 2 se, nažalost, „udavio" zbog velikih talasa)). U toku te prve noći Mića hvata jcš po jednog amura i šarana iste težine. Ostali kao u bunar. Sledećeg dana selidba. Na novom mestu bilo je lakše zato što su na mestu hranjenja već bili postavljeni markeri. Nakon toga krenulo se sa hranjenjem mesta. Koristili smo razne vrste boila: Solarove mixeve (Red Herring i Squid/Octopus) sa aromom „Smoked Salmon" ili ,,Squid/Octopus", boile sa ukusom raka, školjke itd... i, naravno, belu čokoladu koja se još jednom pokazala kao izuzetan mamac. U toku tog dana Zvezdan hvata prvog amura i, malo kasnije, Tika prvog šarana. Obe ribe male, oko 6-7 kila. Mesto na koje smo pecali izgledalo je ovako; prvih 10 metara dubina je oko 30 cm, a sledećih 150 m oko 1,5 m. U tom delu nema nikakvih prepreka, ali nema ni ribe. Sva riba se nalazila iza drugog reda voćnjaka. Između dva prva reda hranili smo mesto, kao što su to činili Holanđani pre nas. Ako bi se zakačila riba, ona mora
biti zaustavljena dok ne stigne do panjeva, inače je izgubljena. Ako uspete da zaustavite ribu dok ne stigne tamo, treba je vući na levu stranu da ne bi ušla u prvi red panjeva koji se nalazio oko 4O-tak metara ispred drugog reda. Izgubili smo svaku drugu ribu. Te noći se riba nije javila do ujutru (kasnije smo čuli da je vreme pretoplo i da zbog toga šaran loše radi). Onda oko 5 sati uključi se moj Delkim i ja zakačim jednu. Prilično lako dolazi prema obali, pa pomislim da sam uhvatio veliku deveriku. A onda, nekoliko metara ispred obale, pojavi se veliki amur. Zaglavio se u plićaku, a ja nemam meredov. Vičem koliko mogu, ali džabe. Ostatak ekipe je zaspao i ne mogu ih probuditi. Nekako se dokopam meredova, ali amur se oti­ma i otkači. Bio je dugačak preko metar. Sledećeg dana rezultati su slični, samo što se riba sada javi češće. Sve šarani i amuri do 14 kg. Samo je Mića uspeo da izvadi malo veće šarane (od 16 i 18 kg). U utorak naveče je riba konačno krenula. Oko 18 sati udarac na Tikin štap. Slobodan je bio najbliži i kontra...Usledio je strahovit beg pravo prema panjevima, ali, uz dosta sreće, Sloba je izvuče odatle i krene borba. Posle 2O-tak minuta šaran se pojavi prvi put na površini. Videli smo da se radi o malo većem primerku. Zvezdan je zgrabio meredov i ušao u vodu do pojasa. Malo kasnije riba je bila naša. Vaga je pokaza­la 23,5 kg, a našoj, i naročito Slobinoj, sreći nema kraja. Bio je to početak „strašne" noći u kojoj smo izvukli još 11 riba između 13 i 19 kg. Svi su imali udarce, svi su hvatali, ali smo, nažalost, još toliko riba izgubili.
	Sledećeg jutra usledilo je slikanje. Nakon toga riba opet staje. Tek se ponekad javlja neki šaran. Predzadnji dan ponovo uzbuđenje, ali ovoga puta nije riba nego „davljenje" našeg malog čamca „Ganja 2". Prilikom razvlačenja prevrnuo se zbog jakog vetra. Nije bilo ni teoretske šanse izvući ga jer je tu i malo veća dubina. Šaranski ples je ponovo počeo zadnjeg dana i potrajao skoro ćele noći. Tada smo izvukli još 15 riba, ali nijedna nije prešla 18 kg. Sve u svemu, za 7 dana izvukli smo oko 40 komada i imali isto toliko otkačinjanja. Tamo riba ne grize non-stop, ali zato imate velike šanse da upecate krupne komade. Jedan Austrijanac je uhvatio najveću ribu te nedelje; bio je to šaran od 34 kg. Ako idete tamo, treba vam dosta opreme i jak pribor. Mi smo uglavnom koristili štapove Century Armalite, Sportex, Cormoran i
Pelzer, a od mašinica imali smo Shimano BB XL & Long Čast i velike Daiwa Tournament & Infinity. Jaka struna 0,35 je dovoljna, ali obavezno sa 10-tak metara šok strune. Svakome je dozvoljeno pecati sa po 4 štapa. Cena je zavisno od meseca od 350 do 500 eura. U ceni su doručak, večera (za smuđaroše i ručak + noćenje u hotelu, čamac sa pentom), čamac bez pente, 20 kg kukuruza, ležaljka i boca sa plinom. Ako nemate šator, možete ga tamo iznajmiti. Pecanje je teško ali nez­aboravno.   Moram pomenuti i smuđa. To je riba koja vlada jezerom. Ima ga u nenormal­nim količinama, tako da i neiskusan var-aličar može uhvatiti 7-8 komada za sat vremena (uglavnom su to smuđevi između l i 3 kg). Ribolovci, obavezno posetite to jezero, nećete se pokajati. Bio je lep i nezabora­van doživljaj... Do iduće godine. Vidimo se tamo.