Preuzeto iz casopisa “Ribolovacki Magazin” Piše: Sergej Bangievski Saran! Ih, sto lepo zvuci. Jos kao decak, kad god bih cuo da neko iz izgovara tu magicnu rec odmah bi naculjio usi i pazljivo slusajuci, poluotvo­renih usta, bukvalno gutajuci pricu. Preterivanja su normalna u takvim prica­ma, pa se nerotko odlazilo toliko daleko da su se saranu prepisivale ljudske osobine razmisljanje, lukavost i si. Pucanje najlona debelih kao prst i sloml­jeni stapovi bili su sastavni deo scenarija svake od ovih prica. Mozete zamisliti kakvu sam predstavu o ovoj ribi imao tada. Veliki! Ma sta veliki ogroman! Brkonja, sa strašnom grbom i opakom testerom na ledzima. Mudar kao stogodisnji starac, pametan, snalazljiv, tvrdokoran i, istovremeno, dobrocudan.Dok ga nisam poceo loviti, postovao sam ga. Kada sam poceo da ga cekam, poceo sam da ga se plasim. Posle prvog susreta oci u oci, zavoleo sam ga. A kada sam, presrecan, pokazao ocu prvog ulovljenog kilasa, znao sam da sam "gotov". Bio sam i sam "ulovljen" zauvek. I posle 20 godina pitam se zasto bas saran? Zasto ne neka druga riba? A lovio sam ih sve. I skobalja, i mrenu, i klena, i deveriku, i smudja, i bandara, cak sam i soma ulovio. Sta je to sto me je nateralo da brdo svakojakog pribora "pretopim" u par jakih stapova, naoruzanih teskim stacionarcima? Ponekad ne znam ni sam. Neko rece da gledanje u plovak i vrh stapa, koji svakim svojim pomeranjem ubrizgavaju dopunsku dozu adrenalina i stvaraju osecaj "praznine" u grudima, trajno uticu na ribolovca u "razvoju". Mozda je to? Nedostatak nekih salmonidnih vrsta deluje mi kao slab razlog za moj debeli sarandzijski dosije. A ako se uzme u obzir da pripadam srednjoj starosnoj grupi i ganjam ga od poodavno, opcinjenost bajtrunerima, armalajtima i nepogresivim elektronskim pistalicama, otpada kao razlog, iako mije puna kuca njih. Zelja za "velikim" deluje mi kao dobar razlog, ali uzimajuci u obzir da som brze i vise naraste od sarana, tera me da opet budem sumnjicav. A zadovoljstvo kad ulovis ribu na mamac koji si sam spremio? A velika bor­benost i sposobnost kaznjavanja ribolovcevih gresaka, uz skoro 100% real­izaciju pruzenih sansi za beg ka slobodi? Zar to nije izazov koji ima jak uticaj? Na kraju ispada od svega po malo. Cak i naporni rad u kuhinji, koji po prirodi ne prilici muskarcima, predstavlja veliko zadovoljstvo i sastavni deo saranskog ribolova, iako nisam nikad, ni u najcrnjim mislima video sebe u kuhinji, sa testom i spricom u rukama. Takmicenja su dopunski motiv za mladze generacije sarandzija, iako i mi stariji nismo bas imuni na njih. Volimo i mi pecati po sarandzijskim eldoradima sirom sveta i naloviti se ribe uz mogucnost dobitka lepe sumice. "Uhvati i pusti" takodje ima veliki znacaj, iako ce nekom izgledati kao smesan razlog. Osecaj koji ispunjava ribolovca u momentu kada, manirom dzentlmena, poklanja zivot ribi koja je uspela da ga fascinira izgledom i velicinom, poseban je dozivljaj i tesko se moze recima opisati. Pre nekih pet godina me je upravo to odvratilo od namera da se vratim na stare svastarske staze, zadovoljan postignutim rezultatima i sit masnog saranskog mesa. Toliko je uticalo na mene, da sam ja poceo uticati na novopecene da prihvate taj pokret. I, hvala Bogu, iako tesko ide, svakim danom ima nas sve vise. Bez obzira da li pripadate "ovoj" ili "onoj" grupi. Da li ste moderni "carp hunter" ili okoreli konzervativac. Da li jedete ili vracate ribu. Bitno je samo jed­no: voleti saranski ribolov. To je ono sto nas stavlja u isti kos i tera ostale da nas oslovljavaju sa "sarandzije". A zasto sam i sam jedan od njih, ne mogu sa sigurnoscu reci.