Akumulacija Mladost kod Velesa, odakle sam, ostaje moja najdraza voda, mesto gde sam uovio najvece sarane
Jezero na kojem najcesce lovim nikad nije bilo tema ni jednog mog objavljenog teksta a ima ih bogami viss od stotinu. Spominjao sam ga tu i tamo i to onako uzgred iako su slike sa saranima iz njegovih dubina u mom narucju, redovno krasile stranice raznih casopisa. Pitate se zasto? Mucila me (i sada muci) jedna jedina stvar. Kako pretstaviti jezero kroz tekst a ne govoriti u proslom vremenu. Kako opisati lepotu koja nam je data da je cuvamo i imamo za sebe a ne napisati nista o minulim godinama. Kako sloziti par reci o svojoj omiljenoj akumulaciji a da ti srce ne zalupa pri samoj pomisli kakoje nekada bilo a kako je sada. Pokusaj da sastavim tekst o voljenoj vodi a da on ne slici stotinama takvih kojih sam citao i citam, unapred je osudzen na neuspeh. Zato krenucu redom pa sta bude.
Jezero Mladost se nalazi u blizni grada Veles odakle je i tekstopisac. Za one koji slabije barataju geografijom, na 40-tak kilometara juzno od Skoplja. Nastalo je sada vec daleke 1961 godine izgradnjem brane za potrebe lokalnog agrokombinata. Po kazivanjima starijih ribolovaca dve male recice Bela Voda i Otovicka Reka napunili su branu za tili cas i napravili prelepo jezero dugacko 2,5 km, prosecne sirinie od 300 do 500 metara i dubine koje na sredini jezera varira od 4 do 14 metara.
Obilje prirodne hrane i dobra ribocuvarska sluzba, omugucili su brzo razmnozavanje i napredak ribljeg fonda kojeg i dan danas sacinjavaju som, smudz, karas, crvenperka, bandar i naravno riba o kojoj cu najvise i pisati - saran. Krajem 80-tih godina, sarani jednocifrene tezine koje sam lovio na Vardaru, vise nisu bili dovoljna satisfakcija mom narastajucem ribolovackom egu pa u potrazi za ribom svog zivota poceo sam sve cesce da posecujem jezero u blizni svog grada. Bio sam siguran da njegove dubine skrivaju moje ribe snova samo ih je trebalo upecati. Iskustva starijih saranolovaca su ukazivala na to da je veoma tesko savladati krupnog sarana na toj akumulaciji. Ribolov iz camca je bio zabranjen a krupni primerci su kao pr pravilu uvek nalazili spas u sirokom pojasu trske i sevara kojieg ima po celoj obali. Moji prvi jezerski sarani nisu bas ispunili moja ocekivanja bez obzira na to sto su bili ohoho iznad mojeg Vardarskog rekorda od 6 kila. Hteo sam veceg. Moja tadasnja oprema, nedovoljno iskustvo i hendikep pecanja sa obale nisu dozvoljavale da savladam prelepe kapitalce koji su tada uzimali moj namirisani kukuruz. Na svog prvog dvocifrenog morao sam cekati par godina. 14 kila i 200 grama. Kao sada se secam kako su mi ruke drhtale od uzbudzenja dok sam ga merio. Dok su me stariji ribolovci tapsali po ramenu moj ego je sve vise rastao. Uspeo sam.
Ali nisam tu stao, normalno. Zelio sam sve veceg i veceg. I ne samo ja. Proculo se da na jezeru ima krupnih sarana pa su brojni saranolovci iz svih gradova sve cesce bili gosti na jezeru. Eh kada se samo setim. Bilo je i po dvadesetak udaraca za jedan vikend. Ne, ne celom jezeru - po ribolovcu. saranolovaca samo cista ribolovacka izmisljotina.
I dalje je bilo izuzetno tesko savladati krupnog sarana iz spomenutih razloga ali su iskustvo i savremenija oprema polako cinili svoje. Raspad stare dobre SFRJ doneo je nove gazde na jezeru, nova pravila ponasanja, i nove (ne)zakone. Dozvoljen je ribolov camcem, nocni ribolov (za odabrano drustvo) a o nosenju kapitalnih riba kuci i o eventualnom poribljavanju nije niko ni razmisljao. Iako nije bilo mnogo lopovluka na vodi riblji fond se konstatno smanjivao. Broj kampova upornih saranolovaca postajao je uz godine na godinu sve manji i manji a primerci sarana iznad 10 kila su postali retki gosti na udici. Svi su mislili da u vodu ipak nema velikih riba i da su price starih okorelih Napliv nove kulture sa zapada doneo je i neka nova saznanja o saranskom ribolovu. Novu opremu novi nacin shvatanja ribolova i novi pristup. Imao sam srece da budem medzu prvima koji je osetio blagodoprinos velikih baitrunerra, svetlucavih rod podova, kurvotestiranih parabolika, elektronskih sokocala i magicnih sarenih kuglica punih proteina koje sam montirao na nacin koji je bio totalno neshvatljiv i cudan za ostale saranolovce. Kako sam sve vise ulazio u tajne modernog saranskog ribolova tako sam sve bolje lovio. Sarani od 15 kila postali su redovna pojava a camac i nocni ribolov pruzali su sanse za uspeh u borbi sa eventualnom ribom zivota. Samo da dodze. I dosla je. Tog junskog jutra '99 godine bio sam najsrecniji covek na svetu. U mojim rukama se koprcao ljuskavi debeljko od 24 kg. Cestitke, veselje priznanja. 32 poze iz malog kodakovog idiota ispucane su za cas. Uspelo je samo par fotografija ali ko je o tome razmisljao. Ufff kako jep osecaj bio.
2 meseca kasnije na dan nacionalnog praznika Ilindan (2 avgust) izisao sam sa ortakom da oprobam srecu na vec hranjenom mestu nakojem smo bili upecali par sarana proslog vikenda. Bio je utorak secam se. Sledeceg jutra smo trebali na posao ali smo ipak odlucili da ostanemo do zore.
Oko 10 sati uvece dunuo je strasan vetar. Sator nismo ni rasklopili pa smo onako pokriveni vrecama za spavanje sedeli u stolicama. Oko ponoci prvi ran. Ulazimo camcem a vetar nas voza po jezeru ko da smo na surf dasci. Jedva smo uspeli izvaditi sarana od 14 kila. Drugi ran je usledio negde oko pola 3 ujutru. Iz pocetka nista nije ukazivalo na to da na stapu od 2,5 lb imam takvog kapitalca. Relativno lako sam ga dovukao ispod camca. Kada je moj ortak upalio lampu da bi ga pokupio meredovom imali smo sta da vidimo. Uplasen svetlinom ogroman saran jurnu odjednom u dubinu a mali Shimano Aero GT poceo da cvili, stap se savio ko kifla a najlon prosvirao na vetru. Samo da ga izvadim pomislio sam. Samo da se ne otkaci. Dovlacio sam ga par puta ali uvek je uspevao da pobegne nazad u dubinu. Nakon nekoliko pokusaja konacno je u meredovu. Dizemo meredov da ga ubacimo u camac ali ne ide. Ostavljam stap i obema rukama ja i ortak prihvatamo mrezu meredova i ubacujemo ga u gumeni Maestral. Ogroman je. Derali smo se ko ludi. U zaru borbe nismo ni primetili da nas je vetar oduvao na drugom kraju jezera. Kilometar i po sam veslao a ucinilo mi se da sam jedva 10 puta zamahnuo veslima. Stavljamo sarana u sak i merimo ga. Strelica je prosla cifru 25 koja je zadnja na vagi. Veci je! Ujutru je na nezeru dosla ekipa Makedonske televizije da snimi nesvakidasnji ulov. Intervjua, kamere na stotine radoznalih pogleda, cestitke, pitanja, odgovori. Digitalna vaga poakazala je 25,9. Najaveci sportski upecan saran u zemlji.U celoj toj guzvi zaboravio sam da slikam sarana pre nego ga vratimo u vodu pred kamerama. Doslo mi da se ubijem. Najveci saran u mojoj karijeru a ja nemam ni jednu jedinu sliku. Koja sam ja budala. Tog momenta prilazi zena osrednjih godina koja je cula moje komentare i kaze "ja sam vas slikala". Uzimam joj film iz aparata uz obecanje da cu izvaditi sve slike i odlazim brzo u grad. Ima sta da vidim. Ko da je iz aviona slikano. A ja jadan jos i 2 metra visok. Uffff. Sta je tu je. Bolje ista nego nista. Reci cu ljudima da gledaju u ortaka kada budu gledali slike on je normalan covek od metar i osamdeset. Jaoj!I tu je bio kraj svih velikih uzbudzenja na jezeru Mladost. Upecao sam na stotine sarana posle toga na istom jezeru ali nisam doziveo nista slicno. Sve redze i redze sam posecivao omiljenu vodu trazeci veceg pod suncem tudzeg neba. Ne zato sto sam se zasitio jezera nego zbog toga sto takvih riba je bilo sve manje i manje u njemu. Koncesioneru su se poceli menjati svake druge godine i svako je imao neka svoja nepogresiva nova pravila. Jedino pravilo koje je kod svih bilo isto je da se jezero skoro i nije cuvalo. Mreze su radile na veliko a hvala bogu sem mene i par sarandzija iz Skoplja niko drugi i nije vratio ni jednog sarana. Uporno sam pokusavao da nagovorim da vrate po kojeg nazad za nase dobro, ali sam veoma retko uspevao u tome. Nudio sam boile, najlone udice, predveze, ma svasta samo da spasem kojeg sarana.
Zadnjih par godina na jezeru Mladost nije bas lako upecati sarana. Bar ne za prosecnog sarandziju niskog budzeta. Dosta njih dolazi i odlazi praznih sakova i bez lepih fotki u aparatu. Prelepi kapitalci rezervisani su samo za najupornije i najiskusnije saranolovce koji znalacki pripremaju svoje mesto. Kukuruz i nokla odavno ne pale.
Guzva i neredi na vodi naterali su malobrojne teskase da budu mnogo pretpazljiviji i probirljiviji nego sto su bili i da se krecu i hrane van dometa i kuhinje prosecnog saranolovca.
Prosle godine jezero je opet dato starom koncesioneru. Isti stari cuvari, ista stara (malo izmenjena) pravila, ista voda ali ono najvaznije vise nije isto. I da ne ispadne da je ovo tuzna prica o jednoj bivsoj vodi aj da kazem i ponesto lepo. Na jezeru ima dosta sitnog sarana do 5 kila mada ali i njega cete tesko upecati instant varijantom. Prethodna priprema mesta je obavezna uz standardno cekanje par dana, kada lovite. Za ilustraciju u 8 izlazaka prosle godine upecao sam 13 riba od koja je najveca imala nesto vise od 14 kila.
Nista posebno. Otprilike tako je zadnjih par godina. Smudja redovito love na zivu ribicu (retko nego dziguje), cak sam i ja upecao nekoliko u par navrata. Ogromnih somova ima jos ali i oni su dosta retki. Padne po koji 30-to kilas za sezonu i to je sve. Karasa, crvenperku i bandara necu ni spominjati posebno. To se redovno lovi iz camca. Sve u svemu jezero Mladost jos nekako uspeva odoleti svim nevoljama i odrzati svoj renome na kakvom takvom nivou.
Ako staro-novi koncesioner uspe da vrati redi na vodi ubedzen sam da ce jezero vratiti svoju staru slavu. Iako ga ne posecujem precesto u zadnje vreme, uvek kada sam na njegovoj obali pored svojih stapova obuzima me neki poseban osecaj. Ni na jednoj drugoj vodi na belom svetu na kojo sam bio nisam osetio to sto ovde osecam kad god odem. Ni harizma Sarulestija ni njegovi ogromni sarani koje sam lovio, nisu probudli u meni onaj tako lepi, jedinstveni osecaj koji uvek uspe da izmami moja omiljena voda.
I Love Carp Dobrodosli
