Ko to tamo peca ?

Da Ti kažem pravo, sve same misterije do misterije.
Već i sama pomisao na Karpate me ne asocira na jezero o kome želim da Ti pišem, nego na jednog grofa koji je baš tu u blizini živeo u zamku u osami. Zašto kažem živeo? Pa ne mogu da kažem «mrtvio» mada neki tvrde da je tek posle smrti bio aktivniji nego ikad.
Reč je naime o Grofu Vlad Tepeš-u koji je Osmanliske osvajače u XV veku, navodno njih oko 18000, posle jednog boja nabio na kolac i time ušao u legendu. Postavio ih je uz put tek onako. Kao putokaz možda? Mada stravična, kao ideja i nije bila loša. Barem bi se drugi dobronamerni putnici-namernici u ondašnjoj Rumuniji mogli lakše da orijentišu po nečemu. Još da je put tada vodio do jezera Sarulešti u Karpatima, lako bi smo ga mi pronašli čak i šest vekova kasnije. Ovako smo se mi satima truckali i mučili se da ga nađemo.


Ali jezero Sarulešti tada nije postojalo pa nije bilo ni potrebe za putokazima. Danas jezero postoji ali ni potrebe ni putokaza i dalje – nema. Vrlo misteriozno...Čak i oko njegovog nastanka se lome koplja po kuloarima Rumunije. Priča se navodno da je jedan drugi Drakula (onomad na funkciji doživotnog predsednika Rumunije) došao na «genijalnu» ideju da potopi deo Rumunije kako bi Bukurešt izašao na more i postao primorski grad. I kada su komunisti već počeli sa misterioznom akcijom potapanja zemlje, naknadno su izračunali da bi morali da potope barem ¾ Rumunije da bi ostvarili svoj projekat pošto se veći deo površine zemlje nalazio ispod nivoa mora – i odustali su na pola posla. Tako je nastalo jezero veliko oko 900 hektara u kome su nestale kuće, štale, voćnjaci i vinogradi, dva velika ribnjaka, ljudi, seosko groblje i celo jedno selo. Jezero kao i selo potonuli bi u zaborav da sadašnji vlasnik jezera Robert Raduta, (teniski trener, lovac a sada i ribolovac) nije jednog dana poslao za Nemačku na prepariranje šarana od 31 kg koga je uhvatio u tom jezeru - na kukuruz.
Ostalo je sve legenda.

Dugo se adresa kapitalnih šarana ljubomorno čuvala samo za «odabrane» i prenosila od uva do uva u noćima bez mesečine pored «ćutljivih» indikatora uz uzdah:»Eh, da smo sada u Rumuniji na ONOM jezeru bila bi to druga priča».
Nije se znalo tačno da li jezero stvarno postoji ili ne (isto kao što se nije ni znalo da li je postojalo povampireno izdanje grofa Tepeša) ali je bajka ili basna o jezeru postajala sve zanimljivija dok se broj «olako» uhvaćenih kapitalnih šarana uvećavao «proporcionalno broju ušiju» a nekad i aritmetičkom progresijom. Još kada se na sve to dodavala i rečenica «Pa znaš li ti ko to tamo sve peca» i još par zvučnih imena pride – groznica Sarulešti neizbežno je počinjala da trese slušaoce.

Tajna jezera Sarulešti ili Raduta Lake, nazvanom po prezimenu vlasnika, prestala je da bude tajna onog trenutka kada je na njemu uhvaćen i proglašen za zvanični svetski rekord - šaran od 37kg.i 270 grama. Groznica se raspršila po svetu putem ribolovačkih magazina i preko interneta u povoju te 1998 godine, izazivajući diskusije svih boja i dezena. Starost tog šarana se procenjivala na 70 do 80 godina, dok se starost austrijanca Christian-a Baldemayer-a koji ga je uhvatio nije procenjivala - ona se znala pouzdano, ali ta informacija nije nikoga zanimala.
Šarandžije je zanimao samo podatak da li je taj šaran još uvek tu u jezeru, da li je živ i pliva li, ima li dedu i babu i slično. Čak se i oko tih informacija obavijao veo tajne, misterije i zavere ćutanja. Šture informacije i «rekla-kazala» učinile su svoje da jezero postane još zagonetnije i interesantnije.

Najkompetentnija ličnost u svemu tome, Mr Robert Raduta, dodatno je uneo zabunu kada je u jednom razgovoru sa Jürgen-om Becker-om rekao da je rekordni šaran nekoliko puta hvatan od 1996 ali ga od 1999 više niko nije video. Međutim, postoji slika Holanđanina Henk Von Dorn-a iz maja 1999 o hvatanju baš tog rekordnog šarana i posle navedenog datuma, ali sa manjom kilažom od «samo» 34,9 kg ( 77lb 3 oz) jer je oslabio u međuvremenu. (Šaran, ne Mr.Henk)

Kako sad to? Kako Mr Raduta to ne zna? Polupani lončići?
Postoji i deset fotografija šarana sa jezera od preko 30 kg u foajeu hotela, mada se «stručnjaci» sa lupom u ruci kunu da se radi o «samo» četiri ista šarana.U nekoliko slučajeva je navodno ista riba uhvaćena u različito doba godine pa joj je boja drugačija. Posle provedenih sedam dana i osam noći na jezeru pecajući, ne bi me ni iznenadilo da ih ima i više od deset, teških preko 30 kg.
Šta je sad istina a šta fikcija? Nije ni bitno. Bitno je da ljudi imaju o čemu da pričaju pored vode, maštaju i sanjaju i da misterija opstaje na radost svih. A naročito onih koji se bave ribolovnim biznisom.

Izvinite, gde je ovde levo?

Da je putovanje avionom daleko sigurnije od vožnje automobilom, nepotrebno dokazuje put kolima kroz Rumuniju. Verovali bi smo u to i bez dokaza ! Ako bih Ti rekao da “putevi” u Rumuniji neodoljivo podsećaju na površinu meseca (ili obrnuto) ne bih ni malo preterao.

Na momente, to nisu bile rupe na putu već krateri u koji bi mogao da uđeš i upadneš do kolena. Posle pada diktatora u Rumuniji, nije se izgleda ništa promenilo u pogledu puteva jer ne mogu da shvatim da je pre bilo – gore! Saobraćajni znaci sa ograničenjem brzine na 60 km su izazivali smeh na mahove. Pa da sam na toj deonici vozio 60 km na sat, verovatno bih posle par kilometara skupljao auto po putu, a putovanje bih nastavio ili pešice ili na jednom od magaraca koji su mirno pasli sprženu žutu travu pored puta.
Sećaš li se filma “Ko to tamo peva?”
E pa, blizu si istine!

Zašto nismo onda išli avionom do Bukurešta kada je transfer od aeorodroma do jezera Sarulešti uračunat u cenu sedmodnevnog pecanja? Prvo zbog cene, pa onda zbog opreme koju smo nosili Sale i ja, a onda i što smo naivno mislili da ćemo ići u “romantičnom” ribolovačkom konvoju, svi zajedno i “razdragano-mladalački-razbarušeno” mahati jedni drugima iz devet automobila, jednog kombija i jednog autobusa.
Međutim, konvoj se vrlo brzo pretvorio u reli pod motom “ko preživi-pričaće”. Ljudi koji su znali put do jezera su dali takav gas i tempo da smo im držali palčeve nekoliko puta da se izvuku iz “makaza” kod preticanja i promaše kamion koji im je dolazio u susret. Posle samo nekoliko desetina kilometara vožnje, oni su “uspeli da nas se otresu” i mi smo utonuli u pejzaž ravne Rumunije u njihovom retrovizoru.

A naše prolazno vreme – loše.
Zato dajem gas da ih stignem ali posle nekoliko snažnih upada u rupetine na putu, uz tresak nas napušta jedna radkapna sa auta te stajem da prebrojim točkove.
Nigde putokaza na vidiku. Nigde nikoga. Odjednom se pojavljuje i staje Zoku Su, (u okviru akcije “drug na drugu”...ovaj, “drug na drumu”) i savetujemo se šta nam je činiti.
“Pre ulaska u Bukurešt skrenućemo levo kod benzinske pumpe, a u gradu ćemo uzeti taxi da nas izvuče do izlaza prema jezeru”. Super!
Krećemo i sustižemo neke automobile iz “konvoja” koji stoje u zastoju ispred Bukurešta. Pred ulazak u grad svi skrećemo desno umesto levo pa se posle okrećemo i vraćamo opet desno na pravi put kroz kordon automobila koji nam sviraju i ponovo se gubimo sa ostalima. Ajde da se sledeći put prvo dogovorimo “gde je ovde levo” pa onda sve ostalo, OK?


Noć kada je internet oživeo

Kako se približavamo odredištu, ruke počinju da mi se znoje od uzbuđenja i radosti. Sve manje pazim na rupe na putu i gledam u daljinu dok auto skače li skače po putu tako žestoko da već lupamo glavu o glavu moj suvozač i ja. Ako ovako nastavim počećemo da igramo još i “trule kobile” u dvojku i to u autu, pa zato smanjujem gas i zaostajem za ostalima.
Očekujem nešto kao “vidikovac” odakle će da “pukne” vidik na veliko jezero ispred nas. Samo sa koje strane? Sa leve ili sa desne? Međutim, puca samo kamenje o auto.
Proleće je, ali je nebo sivo kao od olova i proleće kiša. Nikakav vidikovac, samo neobična mala brdašca bez drveća, visoka tek toliko da zaklone vidik i ono što je iza njih. Izvrsne kulise za snimanje naučno-fantastičnih filmova o nekoj drugoj planeti ili za drugo navodno sletanje amerikanaca na mesec.

Već je sumrak i prolazimo kroz jedno selo.
Između limenih krovova vidim deliće vodene površine koja podseća na reku zbog talasa. Duva vetar, znači. Nema grana da se povijaju da vidim iz kog pravca duva vetar jer nema - drveća.
Verovatno je nekada davno zima bila nešto duža nego što je uobičajeno, a drveta za ogrev ponestalo. I nema ih više. A erozija je kasnije učinila ostatak. U sumrak jednog dugog dana ovaj predeo zato izgleda sumorno i nestvarno na momente.

Skrećemo na jedan put sa znakom za jedan smer u pogrešnom pravcu i prolazimo kroz veliku gvozdenu kapiju.
Rajska vrata i izbavljenje?
Odjednom pred nama toliko puta slikana hacijenda-hotel na jezeru Sarulešti. Stigli smo!

Nekoliko sekundi nakon što sam ugasio motor ostajem da sedim nepomičan. Ne mogu da verujem da smo stigli. Oklevam da napravim prve korake jer mi kolena klecaju (nejaka) od vibracija u autu zadnjih 12 sati.

Na malom parkingu ispred hotela ljudi koji su krenuli sa nama u konvoju stoje i pričaju. Neki još pristižu, neki fale, a neki će stići tek za dva dana kako ćemo saznati kasnije.

Većinu ljudi znam samo preko interneta sa foruma. Ipak imamo utisak da se poznajemo dobro, mada se u stvari nikada nismo sreli.
Čak i mog saputnika Saleta (Sašu Kostadinovića) sam tako upoznao samo pre par sati pred polazak. Nije ni bilo vremena za upoznavanje. Upoznavali smo se,tako reći – usput. I svi ti nadimci koje sam znao sa interneta su odjednom oživeli i postali stvarni! Pretvorili su se u nasmejana lica sa “zvezdicama” u očima. Taj skup čudaka, avanturista i sanjara – ukratko sjajnih ljudi vraća mi osmeh na lice i pored umora. A svaka osoba – priča za sebe!
Ma kakva priča – enciklopedija!
Sve sami likovi iz moguće knjige sa svim karakternim crtama jednog glavnog junaka. I svi bi da igraju glavnu ulogu u svom životu. I igraju.

Za razliku od onih drugih tek “doživotno osuđenih na život”.
I svi smo tu ispred hotela skupa na parkingu posutim snovima o hvatanju novog svetskog rekorda.


Pirka tajfunčić

Oči se privikavaju na svetlo u hotelu dok otvaram ulazna vrata. Odmah po ulasku, konfrontira me velika uramljena slika Christiana Baldemayer-a sa njegovim svetskim rekordom i zvaničnom poveljom. Pored njega prepoznajem i uramljenu sliku Tim Paisley-a sa njegovim isto velikim ulovom ali sa “samo” 33 kg. Nedovoljno za obaranje rekorda. Tu je i slika Herr Becker-a koji ovde važi za apsolutnu zvezdu i o kome ceo Radutin personal priča u superlativu.

Sa leve strane ovog četvorougaonog mini hodnika (koji podseća neugodno na sobu za dekontaminaciju na nekom svemirskom brodu), je veliko ogledalo preko celog zida da možeš da vidiš “na šta ličiš” pre nego što uđeš u hotel.
Druga vrata, odmah sa desne strane, vode u osvetljenu trpezariju hotela pravougaonog oblika urađenog od svetlog drveta. Po zidovima slike predivnih šarana ali i “jelenskih mi rogova” jer je ovaj hotel na početku bio namenjen lovcima.

Levo od ulaza ( leva ruka je tamo gde nosiš sat ) u malom foajeu okružen uramljenim slikama stoji na zidu prepariran šaran od 31 kg, koga je lično Mr Raduta ulovio i poslao u Nemačku na prepariranje.

Taj šaran je u stvari zaslužan što smo mi večeras tu i on je taj koji je na kraju krajeva i zakotrljao napokon novčiće na stolu ovog hotela. Čak i onako prepariran, on izdržava svitu ljudi koja radi u hotelu a koja ne pokazuje ni jednog trenutka nikakvu emociju prema gostima koji su stigli “da mažu puter na njihov hleb”.
Devojke iz kuhinje prolaze nezainteresovano kroz salu dok šarandžije i smuđaroši sramežljivo pokušavaju da naruče nešto za piće. One mrmljaju nešto na svom jeziku umesto odgovora a od engleskih reči izgovaraju samo YES i NO ali sa akcentom.

Napokon se pojavljuje i dugo očekivana ličnost večeri, Mr Robert Raduta
(molim aplauz,... hvala) da unese malo svetla između nas dok gledamo u mapu jezera sa nekakvim belim magnetima na njoj. Mice? Domine?

Primećujem da već fali dobar deo ljudi u sali dok sam se ja zamajavao sa konobaricama da naručim jedno pivo i da se broj “belih magneta” na karti u međuvremenu povećao proporcionalno nestanku ljudi.
Robert Raduta pruža ruku svakome i deluje srdačno, neusiljeno i zvanično a sve u isto vreme.

(Kasnije ću primetiti da se Raduta pojavljuje i kad treba i kad ne treba, znači uvek! Ako čujete pucnje sa obližnjeg brda, reći će Ti da to on lovi. Minut kasnije ćeš ga videti kako gliserom juri prema brani, a ako odeš odmah u hotel, videćeš ga kako daje instrukcije u kuhinji o večeri. U međuvremenu će se intresovati kako radi riba na Tvom mestu (zna gde pecaš) i daće ti savete. A pre nego što se vratiš na mesto za pecanje, preteći će te u svom landroveru i nestati iza krivine. Neverovatno! Čovek misterija, svaka čast.
Dokazao je da ne samo kloniranjem jedan čovek može da bude na više mesta istovremeno.

Raduta je bacio samo jedan pogled na kartu jezera i jednim pokretom ruke skinuo par magneta. Oči su mu za delić sekunde zasijale sivo plavom iskrom. “ Ovde je zabranjeno. Ima voćnjak ispod vode i riba se uvek gubi.”

“ A tko zna pecati? Ja imam brodić.” Uporan je visoki momak pored mene.
“ Pa i ja znam pecati pa sam ih opet tu uvek gubio. To je mesto gde se šarani trebaju osećati bezbedno” odgovara Raduta na srpskom, bez akcenta i gramatičkih grešaka.
Objašnjava mesta i spotove a neuviđavno upadanje u reč mu očigledno smeta ali ne reaguje. Sale i ja stojimo po strani i slušamo. Raduta nas vidi u uglu oka i odjednom prekida graju pred mapom i dolazi do nas. “Imate li mesto ili neku želju?”pita. Ni jedno ni drugo, kažem.

“Daću Vam mesto 107 na kraju jezera. Za dva dana će biti 25 stepeni pa tražite šarana u plićaku ali i na 4,5 metara gde se riba okreće jer je kraj jezera. Imaćete i kućicu sa dva kreveta. Javite se Mariusu da Vas odvede, ako hoćete odmah.”


«Idealni» uslovi za pecanje

Sve što nam je Mr Raduta rekao te večeri, zvučalo je neverovatno. Čak i podatak da će za dva dana ovde biti 25 stepeni celzijusa se graničila sa naučnom fantastikom. Napolju je bilo jedva 7! Na žalost, i temperatura vode isto.
Krenuli smo našim autom iza belog Landrovera koga je vozio Marius preko izlokanog puta. Ovog puta nismo primećivali pejzaž iz filma «Ko to tamo peva» jer je bio mrak a i uzbuđenje je činilo svoje. Posle petnaestak minuta vožnje kroz noć i oblake prašine, napokon sam video i nešto drugo osim zadnjih crvenih svetla Landrovera ispred nas.
Bila je to silueta visokog mršavog čoveka koji je otvarao kapiju prema jezeru dok su se pramenovi prašine hitro vukli ispred upaljenih dugih svetla preko spaljene suve trave.
To je bilo to.
Napokon na odredištu. Ispred nas se prostirala crna površina vode legendarnog jezera osvetljena farovima odlazećeg Mariusa, a mi smo imali čitavu sedmicu pred sobom gde nećemo ništa drugo raditi osim pecanja i totalno se posvetiti šaranima. Možeš li da pojmiš radost i euforiju koju smo osećali koja je dolazila u talasima?


Sale je upalio ručnu baterisku lampu i otišao do jezera. Izgledao je kao kula svetilja na kraju sveta. Video sam obrise zelenog čamca sa veslima koji je, iako izvučen skroz iz vode, podrhtavao pod naletima vetra. Vetar nam je duvao tačno u leđa i dolazio sa severoistoka a ne sa jugozapada kako je karta u hotelu pokazivala! Sever je na karti pogrešno ucrtan!

Zato sam i očekivao da će nam vetar duvati u lice i «gurati» šarane prema nama a ne obrnuto. Lagano me je hvatala prva nervoza.Temperature vode 7 stepeni! Katastrofa! Pomislih. Jezero je bilo do pre par nedelja kompletno zaleđeno. Zima je ove godine bila nenadano duga. Ne izgleda bas najbolje.

Hteo sam odmah da uđem u čamac i sonarom proverim dno ali sam odustao od ideje zbog vetra. Bila je ponoć i vetar bi me mogao odgurati na drugu stranu obale a sa samo jednom konjskom snagom i to na vesla nisam imao ni teoretske šanse da se vratim. A gde je ta druga strana i koliko je udaljena od nas nismo znali. Nije bilo ni zvezda ni meseca. Čak ni mesec ne kara zvezdu Danicu po ovom vremenu. Ništa. Samo mrkli mrak. I vetar.
«Idealni» uslovi za pecanje. Mada je ipak kud i kamo bolje vetar nego nož u leđima, u tom trenutku nam je to bilo isto. «Šta se tako razduvao, j....m ga u duvalo» reče Sale. Bili smo tu na jezeru nemoćni da bilo šta uradimo na nepoznatom terenu i pod naletima vetra.

Kao prvo nismo imali pojma gde se nalazimo pošto je kompas pokazivao sever iza nas. Valjda on zna gde je sever? Možda nismo na mestu 107? Sećam se da po karti u hotelu bi sever morao da bude ispred nas? Rešismo da se ipak namestimo i zabacimo na slepo pa šta bude, a dan je uvek pametniji od noći.

Noć posle teškog dana




Saletovi «FOX» indikatori su nas «zabavljali» celu noć.
Kompletan audio-vizuelni doživljaj sa show programom iskakanja iz kreveta i traženja čizama po mraku.
I onako nemirnog sna, kroz fijukanje vetra kao da smo na «orkanskim visovima» probijalo se pijukanje i cijukanje Saletovih indikatora iz «Funk Box»-a na samo metar vazdušne linije udaljenog od mojih ušiju, sa pratećim bespotrebnim light-show-om na obali svakih 10 minuta. U početku smo skakali kao pomahnitali iz kreveta, ali posle 50-og puta više nismo reagovali. Bili smo «mrtvi» umorni i spavali snom pravednika.

U neko doba probudila me je, verovao ili ne, neprijatna tišina.
Zamisli stao vetar!
Pogledao sam mahinalno na sat. Bilo je 6 ujutru.
Kroz otvorena vrata na kućici videla se druga obala. Bila je samo na nekih 200 metara daleko od nas a voda je bila kao ogledalo. Sad ili nikad! ( A da se obrijem dok se voda ne uzburka?)

- «Sale, nismo dosli ovde da spavamo, ustaj»
Moj pokušaj da ga probudim i mirisom kafe, nije uspeo.

Onda sam samo «malo» provukao velikom brzinom nekoliko puta list papira kroz «njegove» FOX indikatore i dolinom se zaorilo vrištavo cijukanje i pijukanje kao da je udario Godzila na njegov štap a ne šaran. Sale je bio ponovo budan ali sa razočaranim izrazom lica kada je mene video pored stapova.



Držanje za vetar

Gurnuli smo čamac u vodu i pričvrstili sonar. Puni iščekivanja posmatrali smo ekran koji je pokazaivao 30 cm dubine dok je Sale veslao neviđenom lakoćom. Udaljili smo se oko desetak metara od obale a sonar je i dalje pokazivao 30 cm. Da nije riknuo sonar? Na petnaest metara od obale, odjednom pad sa 30cm na 4,5 m!
Dno je dalje lagano padalo sve do 6,5 metara do sredine «kanala» i tako ostalo do druge strane obale. Kao kada za kupanje!
- Sale ajde sad veslaj nazad.
- Veslam, veslam ja sve vreme ali se ništa ne dešava. Stojimo u mestu!
Zaneti sonarom nismo ni primetili da je počeo ponovo da duva vetar. To je objašnjavalo kako smo sa takvom lakoćom došli do druge obale. Sada je bio problem naravno i vratiti se.
Veslali smo naizmenično, ali nas je vetar uvek nabijao nazad na suprotnu obalu. Vetar se pojačavao, a talasići su postajali sve veći i udarali su o pramac čamca.
Voda je počela da se pokreće i penuša kao na reci. Navlačim i drugu kapuljaču na glavu i zadnjim snagama veslam jednim veslom a Sale drugim prema našoj obali. Zajedničkim snagama se dokopavamo obale daleko od naših štapova i vučemo čamac kroz plićak. Noge nam propadaju kroz crno sivi mulj.
Ako udari šaran, kako ćemo ga izvući kroz ovaj plićak?
Čamcem.
A ko će tebe i čamac da izvuče posle?
Postaje komplikovano za odgovor.

Odlazim kolima do hotela da vidim mogu li da iznajmim motor.
Mr Raduta mi kaže da su svi motori zauzeti za čamce koje koristi za prevoz smuđaroša, a osim toga nisam jedini koji je pitao jer svi na vodi imaju isti problem sa vetrom. Ako je to neka uteha...

Na povratku mi moj kompanjon kaže da je vetar upravo oduvao moj dušek za šarana preko jezera. Divno, a nije ni čudo. Nigde ni jednog drveta na vidiku tako da vetar može da duva svom silinom preko brisanog prostora. Dušek je bio pričvršćen metalnom šipkom od šatora koga na sreću nisam morao da postavljam. Govoreći o šatoru, kako li je onima koji nemaju kućicu nego šator? Verovatno ga po ovom vremenu koriste kao «zmaja» na kanapu ako su uopšte uspeli da ga otvore i postave.

Prehranjujemo vrlo uzdržano tri mesta: jedno u plićaku levo od nas na 0,5 m, drugo odmah posle «pada» obale na 4,5 m uz samu ivicu i jedno u sredini na 6 m. Imamo ukupno šest štapova na raspolaganju. Dva štapa «žrtvujemo» i zabacujemo daleko u pravcu crkve sa «usamljenim» boilima samo sa PVA vrećicama bez dodatnog hranjenja.Tu očekujemo možda veće i opreznije šarane koji su već hvatani na tepihu od hrane pa zaziru od takvih mesta.
Ostala četiri štapa smo sledeća dva dana raspoređivali na ostala tri hranjena spota, kako kad. Vetar je prestajao uglavnom pred zoru ili u sumrak, tako da smo koristili te retke trenutke da promenimo boile, postavimo markere na spotove i razvučemo štapove baš gde smo prehranjivali. Menjamo dipove, arome, atraktore i montaže. Koristimo arome na alkoholnoj bazi jer se bolje razlažu u hladnoj vodi. Koristimo uljane arome jer se teže razlažu u hladnoj vodi. Koristimo boile sa drugačijim PH vrednostima. Koristimo i pop-up, «sneška belića» i tonuće boile.
Preko Mariusa koji nam je donosio hranu čujemo da je samo jedna riba do sada uhvaćena, ali ne na strani na kojoj mi pecamo.
«Vetre, što si se tako razduvao, j....m te u duvalo!» što bi reko Sale.

Tako se kalio (Baš) čelik

Trećeg dana našeg pecanja iznenađuje nas sunce i automatski visoke temperature. Mr Raduta je bio u pravu!
U toku noći je bilo samo 4 stepena, a sa izlaskom sunca temperatura je skočila na famoznih 25! Iz zimske odeće uskačemo u kratke pantalone i sunčamo se bez majica u roku od samo dva sata.
Vetar sve češće prestaje da duva pa prebacujemo «akcenat» na pliću vodu gde se voda brže zagreva. Tu će doći na sunčanje sto posto.

Dvogledom pretražujemo satima površinu jezera. Nikakvih aktivnosti. Sonar pokazuje rojeve bele ribe i mnoštvo velikih šarana koji «lebde» izmedju dna i površine na 1,8 i 2 metara na dubini od 4,5 metara. Uzimaju li trenutno hranu samo na toj dubini?
Nemamo takav spot.
Marius počinje da nam javlja i o prvim ulovima u zalivu rekorda i na drugim mestima. Radujemo se zbog njih, i radujemo se sa njima, mada ne bi bilo loše da Marius i njima lagano počne da izveštava i o našim uspesima. Ali Mariusu nemamo ni ovog jutra šta da kažemo.


Prvi «udarci»

Četvrti dan je već, podne, i rešavamo se da napokon menjamo mesto što nam ne pada lako.
Šta ako je greška?
Šta ako tek sada ovde proradi riba?
A šta ako ne proradi ovde uopšte? Šta ako se ovde niko nikada nije proslavio na mestu sa dnom kao kada?
Ovo je zaliv «smuđa» kako ga zovu. Što ga ne zovu zalivom šarana? Mučimo jedno drugog pretpostavkama. Ipak, preuzimamo rizik i prelazimo na novo mesto na poluostrvu preko puta hotela.

Sonar je podivljao kada smo ga uključili. Stene, dimnjaci i porušena kuća ispod vode, ali i tri spota kao u školskom priručniku i to na različitim dubinama! Dva su jedan iza drugog, a treći sam samcat na dubini od četiri metara. Do obale sve čisto! Trenutak! Tu je još jedan spot baš između prva dva. Dubina 1m 10cm širok 5 metara a posle pada dno na 4,5 m pa na 6,5 m.
Između spotova krš i lom od riba poređanih od površine pa sve do dna kao u rafovima u nekom super-marketu. Samo da su šarani! Postavljamo tri markera i hranimo. Četvrti marker postavljamo u plićaku prema hotelu na dubini od jednog metra. Taj plićak vodi sve do hotela na drugoj strani sa nepromenjenom dubinom. Razvlačimo svaki od šest štapova čamcem, ništa ne prepuštamo slučaju.
Sedimo na obali na metar od štapova i čekamo. Odjednom grmi zaliv od dva motorna čamca. Idu pravo prema spotu! Mašemo im rukama da stanu, a oni prijateljski odpozdravljaju. Na par metara od markera ipak shvataju zašto im mašemo pa usporavaju pred markerom da bi par metara dalje dali ponovo gas. A taj je spot samo metar i nešto dubok.

- Sale, jel znaš gde drži Raduta lovačke puške?

Prva noć protiče ponovo u znaku «Sound and Light Show» a la FOX indikatora. Cijuču i bljeskaju u mraku iz nama nepoznatog razloga. Čak su im se na momente pridružili i moji Carp Sounderi. Posle nekoliko kontri u prazno, znaci pitanja su lebdeli oko naših glava. Čitava plejada lažnih ranova a nema ribe na udici. Montaže padaju sa spota i simuliraju «ran». Rakovi? Duhovi? Vampiri?

Jutro dočekujemo neispavani i konstatujemo da jedan od markera fali. Spao je sa spota i nestao u dubini. Guramo čamac u vodu i uključujemo sonar ponovo. Neverovatno! Spotovi su prepuni, ali kad kažem prepuni onda mislim to stvarno, prepuni bele ribe. I te su ribe plivajući dodirivale strunu i uz pomoć indikatora nas celu noć držale budnim. Pretpostavljam da su ljudi koji su pecali pre nas (na tom spotu su do pre dva dana bili Mađari) verovatno istresli u vodu ostatak hrane koja im je preostala da je ne nose nazad. Ne znamo šta je u pitanju, ali je sitna bela riba obožava. Postavljamo četvrti marker i veslamo nazad.

Privučen belom ribom, počinje da «raubuje» naravno, smuđ. A gde je smuđ tu su i lovci na smuđa. Znači opet čamci, opet mahanje i sve u krug.
Iznenada, nebo se zamračilo predzadnjeg dana oko jedanaest sati. Digao se vetar i oterao sve čamdžije sa vode. Pripremajući se za nevreme, počeli smo da skupljamo stvari oko kućice kada je vetar iznenada stao. Ali potpuno. Voda se umirila, a vrelina vazduha se osećala u nozdrvama.
Taj fenomen nije trajao ni minut kada je grunuo Saletov indikator. On za štap a ja za čizme i meredov. Ulazim u vodu do iznad kolena i tonem u mulj kada se iznenada javi i moj indikator sa dva nešto kraća «rana». Pa gde ste šarani bili svih ovih dana i što sad svi odjednom!
Saletov šaran od 11 kg je već na par metara od obale i na površini i odlučujem da ostanem tu gde sam sa meredovom pošto se moj signalizator nije više javio. Posle merenja i slikanja, puštamo šarana u vodu.

Sve do sutrašnjeg polaska imali smo osmeh na licu dok nismo shvatili da idemo odavde na duže vreme i da je san pecati na jezeru Sarulešti -odsanjan. Ipak na rastanku, Mr Raduti smo rekli:
«Do viđenja uskoro! »




Vladan Stamenković