Pa vi’s kako…(Borsko Jezero ½ )


Sve je pocelo Vladinim telefonskim pozivom. ”Alo Bing kako brat…” - ne tim ali tako nekako slicnim.
Javio se covek i rekao ”Zdravo Milose ovde Vlada.”.. 5 Sekundi dramske pauze i kapiranje istog da sam se nasao u cudu ”Koji sad Vlada??!?”.
”Vlada bre ovde , kako ne znas Vlada -Ribar”. ”Aaaaa pa sto ne kazes Vlada Ribar odmah” – bio je moj odgovor.
Znaci Vlada Ribar ili ti vlasnik web stranice www.ribar.co.yu poceo je razgovor samnom do tada prvi put kao da se znamo najmanje 100 godina.
I tako je pocelo jedno prelepo druzenje!
Po pristanku na Serbian & Montenegro tlo prvi cilj mi je bio da sa starim drugarima otpecam na nasem lokalnom jezercetu cisto da se tu pored jezera siti iznapricamo.
Novi Mix by Sergej bio je umesan I lepo rolovan u 18milimetarske kuglice. Lepo smo se druzili ali malo manje pecali (svega 13 Sarana).
Po povratku sa tog naseg lokalnog pecanja nazovem ja istog tog Vladu Ribara kad sa druge strane telefona uznemirjuci pomalo preteci ton doticnog gospodina.
”Alo bre gde si ti, sto se ne javljas …kakv je to nacin..”. Auu mislim se sad sta sam sad zeznuo.
”Pa Vlado cekaj da ti objasnim...” – procvilio sam tuzno. ”Nema sta da mi ti objasnjavas, dogovor je bio cim sletis da mi se javis…”.
Posle 15-to mnutnog pravdanja da necu vise nikad da napravim istu glupost poceli smo da se dogovaramo , sta ce mo i kad ce mo da krenemo na to cuveno Borsko Jezero.
Prvi plan je bio da i Sergej krene sa nama ali nazalost bio je sprecen opravdavajucim okolnostima. Krecemo put Bora, Boba moj tata Bane i ja.
Naoruzani do zuba u dzipu sa prepunom prikolicom krecemo preko sume. Lokalnim ili ti putem kroz Resavu do Bora ima samo 60 km, okolo (preko Paracina) preko 120km.
Prolazimo i cuveno odmaraliste naseg bivseg vodje, Dubasnica (bilo ne povratilo se pu pu…) .
Nailazimo na raskrsnicu koja put odvaja prema Boru i prema Zagubici. Stoje kola parkirana a u njima covek sa crnim koznim australijskim sesirom i kazem sebi to mora da bude samo on.
Doduse Vlada mi je slao fotografije svoje sa ulovljenim saranima ali bese to davno,
Ma on je nema sumnje. Izlazim iz auta i kazem ”si ti bre” kaze on ”ja sam bre”.
Sta ti je Internet. Moj matori sve o tad ne povezuje da se nas dvojica nikada ranije pre nismo sreli a kamoli videli.
”Je li vas dvojica se niste sreli pre?” – pita moj otac, ”Ma jok , sad prvi put”, ”CCC ’’bem ti taj Internet vas…”. Blagi osmeh i vozimo dalje, pratimo Vladin auto.
Stizemo do Vladine vikendice, I tu pocinje upoznavanje sa vladinom Mamom I Tatom I cerkicom Jekom.
Jedna prelepa curica sa 2 prelepa plava oka koja nas gleda pomalo zbunjeno i stalno ponavlja koliku ribu je tata upecao.
A onda sledi kao sto i sami pretpostavljate osvezenje i docek onakav kako cini mi se da samo mi znamo da ugostimo coveka.
Tumarao sam svuda po svetu ali cini mi se da docek kakav moze da ti priusti nas covek, nema nigde na belom svetu.
Nikad do tad se nismo videli ni sreli a docekani smo kao da pustamo kisu…
Na predlog cika Pere (Vladin tata) spustamo se do jezera da vidimo gde ce mo da se smestimo.
E sad iako sam ja relativno blizu Bora i borskog jezera niko tacno nije znao u mom kraju da nam kaze koliko je to jezero.
Na nase pitanje koliko je ? Dobijali smo odgovor ”Veliko!!!”. ”Pa koliko veliko???” ”Ma onako… Veliko bre jezero…”
I onda moje prvo pitanje Vladi ”Jeli bre koliko je veliko jezero” a on ko iz topa ”Oko 100 hektara”, ”pa tako mi kazi…”
Spustili smo se ispod puta kroz Borovu sumu kad ispred nas predivno zeleno jezero. Vauuuu je bio moj komentar rasirenih usta.
Ovde kaze cika Pera, evo ovo je moj mesto koje ja hranim vec 2 meseca, ovde ce te vi da pecate. E sad zamislite ovako, dolazite kod coveka prvi put ,
prima vas kao svog rodjenog i onda vam daje mesto koje on sam hrani 2 meseca. Sta da vam kazem NO COMMENT.

(Sa Leva na desno: Tata Bane, Vlada Ribar i Boba)

Silazimo dzipom do mesta i pocinje polako raspakivanje stvari. Cika Pera odlazi i vidimo ga na sred jezera kako vesla prema nama izlazi i kaze evo vam camac da se sluzite :o .
Boba i ja samo se pogledasmo sonar u ruke i pravac u camac.
Iznenadjujuce se tlo okomito spusta i vec posle 20-30 metara imate dubino od 6 metara sve sto smo dalje od obale sonar pokazuje
sve vecu i vecu dubinu i negde na oko 50 m od obale dubina je vec nekih 12 metara a sonar pisti li pisti od ribe. Puuuno ko oko.
Uzmemo i markiramo mesto gde je priblizna dubina bila oko 10 metara. Kazem vam da je na nekih 100 metara od obale sonar pokazivao i preko 23m dubine.
Vracamo se na obalu i pripremamo se za pecanje. Ali ja u prici sa cika Perom propustam jedan vazan detalj koji mi je kasnije uzrukovao i kidanje najlona.
Tlo je Milose veoma tvrdo, kamen je tu, stena, tu je i ivica starog puta koji je potopljen.” – kaze meni cika Pera. I ja tu informaciju cujem i slabo je registrujem.
Pripremili smo taktiku da zbog velike dubine pokusamo da vidim na kojoj ce se dubini najpre javiti saran. Tako da 6 stapova rasporedimo u obliku obrnutog latinicnog slova V.
Moj kranji levi stap a Bobin krajni desni stap na marker na oko 10 metara,
Srednji moj stap ja prema desno i blize obali na oko 8 metara tako i Bobin Srednji a moj desni a Bobin krajni levi stavimo negde na odprilie 6 m dubine.
Temperatura vode na dobini od 10m iznenadjujucih 22 stepena.
Misli li smo na onoj dubin na kojoj se prvo javi saran da kasnije sve stapove privucemo u liniju na toj dubini. To je bila taktika sa kojom smo krenuli.
U Prici sa cika Perom dolazimo do znjanja da se Saran ove godine nije izmrestio usled nepovoljnih vremenskih prilika i da primerci koji su bili uhvaceni u sebi su imali staru ikru.
Da li ta stara ikra kod sarana njemu moze da posluzi kao izvor energije, je meni teorija u koju sada mogu da poverujem.
Cika pera nam je isto pricao da se sarana vise ne kupa, znaci nema izbacivanja na povrsini i da nikakvih drugih aktivnosti nije bilo.
30 metara od nas kampovala je grupa Jagodinaca koja je na jezeru provela cini mi se 12 dana bez ulovljenog sarana.
E sad ambijent oko nas prelep. Hladovina kakava se moze samo zamisliti na pecanju – Borova suma ali podaci koja nas ne obeshrabruju ali nam ulivaju jednu dozu skepticnosti.
Prva noc je pred nama, i ja onako umoran odlazim u sator pre 12 sati sto nikad pre nisam ucinio i bas tad kad mene hvata najjaci san ruuuuuunnnnnnnnn i to kakav.
Tata me budi ”Misooo bre si gluv” ja bunovan istrcavam iz satora i na mom skroz desnom stapu na dubini oko 6 metara stoji Boba sa Stapom u ruci pokazujuci mi strunu.
”Alo sta radis Bobo…”, ”Nema Miso nista.” Boba sedeo u camcu nasukanom na obalu i pecao belu ribu i kad je zacuo run istrcao iz camca i kad je uzeo stap u ruku nicega nije bilo, najlon je bio pokidan.
E to je ta informacija koju ja nisam registrovao a lepo mi rece cika Pera, ”Misto stena je to krecnjak”.
Vadi sve stapove napolje, pogledam ja olovo i imam sta da vidim sve izudarano kao da je kroz kakavu masinu za meso proslo.
Stavljaj Amneziju po 2 duzine stapa na svaki stap. I tad zvoni moj mobilni. Javlja se Vlada i pita ”ej el ima nesto?” I ja mu kazem ”Nista me ne pitaj!!!” i ispricam mu sta se desilio i on sav u cudu…
Razvucemo stapove ponovo sa camcem i vratim se u sator ali san nikako na oci i tako ja gundjajuci u satoru provedem celu noc. Kasno Marko na Kosovo stize…